Vruće mi je, u kancelariji nemam klime, luksuz je to za 30-tak kvadrata. Nemam ni poštenog prozora, jer u vrijeme kad je građena “masivka” zvana Crveni soliter nisu razmišljali o tom da i prizemlje mora imati prozore. Poslije smo se navikavali na to.
Ljeti palili ventilator, zimi nam bilo drago što pogleda u svijet nema. Zato napolju dišeš punim plućima ili onim što je od njih ostalo. Nakon decenijskog pušenja. Neki dan odem da pregledam srce, malo šteka, pritisak uvijek opasno visok. Na EKG-u redovno dobijem tahikardiju. Uspaničim se pred tom aparaturom.
Ko da ulazim u svemirski brod. Zamišljam da sam na Siciliji, Sardiniji, da jedem špagete pod nekom maslinom, dok more pljuska. Džaba, ne pomaže, kuca ko ludo. I aparat zna da lažem i da od putovanja nema ništa. Poslije me doktor pita koliko dugo pušim. Kažem tri, četiri… on dodaje godine, smijem se i odgovaram decenije. Ljepše zvuči. Čudi me da nije šokiran, jer ostali jesu.
U onom zatvorenom prostoru, bez prozora, pušenje se dupla, ali i Brankina i Mirjanina toleracija na moju lošu naviku. Ne prigovaraju i zahvalna sam im zbog tog, mada i ono pasivno, mislim pušenje, ubija. A prozora nema. Da Vedrana nije bila na pijaci, ja nikad ne bih saznala da su mahune koje koštaju osam marki po kilogramu na prijedorsku pijacu stigle iz Maroka.
Veli, paradajz je iz Turske, a trešnje iz Čelića, drito iz Tuzlanskog kantona. Marka gore, marka dolje, poredim s uljem, brašnom, hljebom, mesom i na kraju sa cigaretama… Slabo mi nešto ide ta računica. Uvijek nešto fali, a nema ni neke logike, litru ulja guliš cijeli mjesec, a kilo trešanja, u mom slučaju s malo dobrog apetita pojedeš za manje od sata.
Dovoljno za malo depresije, mada znam mnogo onih koji se svako jutro, po ustajanju, Bogu zahvale što su se uopšte probudili. Što su živi i zdravi. I još s planovima. “Pusti one gluposti da dobar novinar umire prije penzije. Ne želim da se toliko nerviraš. Imaš moju podršku, šta god odlučiš, uvijek sam na tvojoj strani”, kaže mi kćerka. Nikad ozbiljnija. Volim tu njenu dječije ozbiljnu facu.
Raznježi me dodatno. I znam da nije mislila na trešnje, mada ću sutra u manji “šoping” na pijacu. Maj i trešnje idu zajedno. A na kraju balade, jebeš klimu koju nemaš.
M. Zgonjanin