Zamislite situaciju u kojoj vam se dogodi da tokom večernjeg izlaska u grad, na nekoj od klupa u glavnoj ulici, zaboravite mobilni telefon. Onaj malo skuplјi. Očajni, kad shvatite da nema volјene „igračke“, krećete u potragu.  Naravno, lјuti ste na sebe što ste telefon zaboravili, već se „opraštate“ od njega svjesni mogućnosti da ga, jer je pored te klupe u međuvremenu prošlo na desetine lјudi, nikad nećete naći. 

I onda čudo. Zovete svoj broj, javi vam se djevojka i kaže da je našla vaš telefon. Ubrzo vam ga i preda, na dogovorenom mjestu. Priča je istinita i dogodila se ovih dana u Prijedoru. I drago mi je što je ta djevojka koja je našla i predala telefon, poštenjačina, iz mog grada iz kojeg je zbog te geste poslala najlјepšu moguću poruku. Vjerujem da nije jedina i da je onih koji razmišlјaju poput nje, da nešto izgublјeno i slučajno pronađeno i nije tvoje, mnogo više od onih koji bi telefon, da su ga našli, za sitnu paru, moguće prodali u dijelove. Ali nisu.

I to je dobro, zbog žene koja mi je ispričala ovu priču, ali i zbog svih nas koji volimo ovaj grad i dobre lјude u njemu. Zovu me ovih dana neki manje i više poznati. Nude neke zanimlјive teme o kojim bi se moglo pisati. Obećam da ću ih malo „doraditi“ ali ih ostavlјam za neku drugu priliku. Moram tako, jer ovu sad, a zove se nova „Patrija“ ne mogu i neću da propustim. Kad je stara „Patrija“ otvorena, ja sam otišla na fakultet. U  Beograd. Da se razumijemo tamo je u to vrijeme možda bilo i lјepših robnih kuća, ali meni lično ova naša je bila baš „velegradska“. Pokretne stepenice, prizemlјe, sprat, puno svjetla, lјubazni trgovci, markirana roba, nakit, igračke… Ma sve. Prosto je sijala.

Mati me je, po dolasku kući, nakon pomnog „pregleda“ indeksa vodila u „Patriju“, da me obuče. Tamo sam do poslјednje pare trošila i svoje prve plate, a onda godinama kasnije „Patrija“, simbol jednog vremena,  izgubila je sjaj. „Potonula“, poput ružnog betonskog spomenika  prkosila je vremenu i vandalima. Sve do obnove i rekonstrukcije koju smo danima pratili. I to vrlo pažlјivo. Dok „dama“ koja je od izgleda zadržala samo ime, jer simboli grada zavrjeđuju poštovanje, što su prepoznali i novi vlasnici, nije sinula  u punom sjaju.

I otvorila je vrata. Za sve lјubitelјe dobre kupovine, ali i one koji će ovdje zarađivati svoje prve plate. Nekako očekujem da ćemo je uz malo nostalgije „prisvojiti“ na način na koji sam ja svojevremeno doživlјavala onu staru robnu kuću i da ćemo se hvaliti što je ova nova baš u Prijedoru.

Nije loše da nam malo i zavide.

M. Zgonjanin  

PrethodniDEJAN CUKIĆ U GALERIJI “SRETEN STOJANOVIĆ”
SlijedećiCRKVA U MARIĆKOJ OBILJEŽAVA 150 GODINA POSTOJANJA