Krojač Petar Vujanović, iako ima 84 godine i dalje radi. Zanat je završio davne 1957. godine u Prijedoru. Radio je u preduzećima “Pobjeda” i “Borac”, a sa pokojnom suprugom je otvorio i vlastiti krojački salon. Tako su zarađivali za život i odškolovali djecu.

– U to vrijeme nije bilo biranja. Školovanje je zavisilo od mogućnosti roditelja. Životni uslovi su bili jako teški. Ja sam upisao krojački zanat. Kada sam ga završio, odmah sam počeo da radim. Šivao sam odijela za muškarce, kostime za žene, mantile, hlače… To se tada zvalo “teška konfekcija”. Rado se prisjećam vremena koje sam proveo u tekstilnoj industriji – priča nam Petar. 

Njegove vješte zanatlijske ruke i danas ne odustaju od šivaće mašine, igle i konca. Trenutno šije kape i šešire. Svaki model je kaže, priča za sebe, zato je potrebno puno pažnje i strpljenja.

– Zavisi od kroja kape. Imate više modela, šešire, kačkete, šubare… Za svaki model je potrebno vrijeme, jer tu ima puno detalja, to su takozvani “sitni radovi”. Za mog znanja, znam još dva Prijedorčana koji su šili kape, eto ja sam treći, a sa tim radom sam počeo nakon rata – dodaje on.

Najteže mu pada to, što nema mladih, koji bi nastavili njegovim putem.

– Mogao bih dva do tri sata svaki dan odvojiti da obučim nekog mladog čovjeka, ali niko nije zainteresovan. Ni mladi, ni oni malo stariji. Ja ostajem pri tom mišljenju da je zanat zlata vrijedan – kaže naš sagovornik.

Nema ni mušterija, kao što je bilo nekada. Bez obzira na to, Petar će kaže raditi dokle god ga ruke budu slušale.

M. Šodić