Nije lako istovremeno pisati za djecu i odrasle, kao ni stvarati i ozbilјnu prozu i satiru. Sudeći po čitalačkoj publici, ali i brojnim nagradama, beogradski pisac Bojan Ljubenović u tome je veoma uspješan. U okviru turneje po Republici Srpskoj, promovišući svoja najvažnija djela, svojevremeno je posjetio i Prijedor.
„Prijedor je veoma značajan grad na kulturnoj mapi Republike Srpske i uopšte regiona. Bio sam prije desetak godina u Galeriji i tada sam se uverio da lјudi u Prijedoru razumeju kulturu i vole da dolaze na kulturne događaje. Jedna vrsta moje obaveze je da dođem ovde i da se sretnem sa čitalačkom publikom“, kaže Ljubenović.
Veliki je izazov istovremeno pisati za djecu i odrasle. Pitali smo našeg sagovornika koliko je danas lako ili teško pisati bilo koju vrstu literature, a posebno onu koju on godinama stvara.
„Pisanje je uvek bilo teško i neizvesno – kako prije 300 godina, tako i prije 100, pa i danas. To je jedno krajnje neizvesno zanimanje, jer vi do poslјednjeg trenutka ne znate da li je ono što radite kvalitetno, hoće li se dopasti lјudima, da li će imati svoju čitalačku publiku. Što se tiče mog rada na dva koloseka – dakle, za decu i odrasle – vidim da je to svima interesantno. Većina na to gleda blagonaklono, a nekima je malo čudno. Ja sam veoma srećan što mogu da pišem za decu i što sam srećan s decom, i da radim i za odrasle i za djecu. Ono što ne mogu da kažem u romanima za odrasle, lako mi polazi za rukom u knjigama za decu. U knjigama za djecu sve je lepo, lepršavo, svi su dobri, čak i oni koji nisu na početku dobri – na kraju postanu dobri. Tamo ima puno poštenja, iskrenosti, drugarstva, solidarnosti, požrtvovanja, lјubavi. Nažalost, u knjigama za odrasle to nije uvek slučaj. Tako da se te dve strane mog književnog rada, na moju veliku radost, dopunjuju i ništa tome ne fali“, ističe Ljubenović.
KNјIGA MOŽE DA PROMIJENI ŽIVOT DJECI, ODRASLIMA MALO TEŽE
Oni koji analiziraju književnost iz raznih uglova i u različitim vremenima – posebno njen uticaj na formiranje društvene i lične svijesti – uglavnom kažu da je književnost u tom procesu ponekad precijenjena, a ponekad potcijenjena. Naš sagovornik o tome ima zanimlјivo mišlјenje.
„Mislim da pisana reč više utiče na one koji ne čitaju, nego na one koji čitaju. Oni koji ne čitaju su u samom startu veoma hendikepirani. To se vidi kada razgovarate s njima – nedostaje im rečenica, ne mogu da izraze svoje misli kroz govor, prosto im se, što kažu, rečenica ‘slomi na pola’. Nažalost, sve je više takvih lјudi, sve više se okreću društvenim mrežama, mobilnim telefonima, tabletima i zapostavlјaju knjigu. Međutim, još uvek nije trenutak kada se knjiga predala. Ona se pokazala veoma žilavom. Čak i u najtežim vremenima – tokom korone, pa čak i u nekim ratnim vremenima – lјudi su se okretali knjizi kao zaklonu, kao utočištu, kao spasu od svakodnevice, želeći da u njoj nađu neki mir, da pobegnu od stvarnosti. Pisci ponekad tvrde da knjiga i književnost mogu lјudima da promene život i društvene tokove. Ja baš nisam siguran da je to tako. Međutim, mogu da se složim s jednom rečenicom – da ni satira ni opšta književnost nisu ni svemoćne ni nemoćne. Istina je verovatno negde na sredini. Posebno je važno postaviti pitanje koliko knjiga može nekome da izmeni život. Mislim da je, kada su u pitanju deca, to sasvim izvesno i sasvim tačno i da knjiga u tom nekom ranom razvoju njihovog detinjstva može da odigra veoma značajnu ulogu u tome u kakve će lјude da izrastu. Kod lјudi koji već imaju 40, 50 ili 60 godina – nisam baš siguran da im jedna knjiga može promeniti život. Ali zašto da ne? Postoje slučajevi da su lјudi, nakon nekih knjiga, filmova ili koncerata, promenili svoje navike i život usmerili u nekom drugom pravcu. Da nije tako, umetnost verovatno ne bi bila ovako značajna i potrebna lјudima“, uvjeren je Ljubenović.
AFORIZAM ĆE IMATI KO DA NOSI, KARIKATURU NEĆE
Po mišlјenju mnogih, Ljubenović je izuzetan satiričar, ocjenjujući da mu je aforizam „teška artilјerija“. Pitali smo ga kako on doživlјava to što piše i šta misli – koliko je to za one koji čitaju samo razonoda, a koliko i formiranje ili dopunjavanje vlastitix mišlјenja o društvenim pojavama i devijacijama sistema.
„O tome sam govorio nekoliko puta i ponoviću opet. Aforizam i karikatura, na primer, u nekim vremenima kada je situacija u državi dosadna, kada je stanje redovno, kada se ništa značajno ne dešava – nemaju toliki značaj. Vi sami znate da u tim nekim vremenima preko aforizama preletite letimice. Oni se nalaze tamo negde na stranama novina gde su rebusi, horoskopi ili ukršteni pojmovi. I to piše, čini vam se, neka mala grupa čudnih lјudi koja se, eto, bavi nekim hobijem. Međutim, kada dođu neka ozbilјna vremena, neka prelomna vremena u političkom i društvenom smislu, odjednom taj mali, beznačajni aforizam, ako je dobar, dobija na značaju i težini. Aforizmi počinju da se pojavlјuju kao grafiti na zidovima, kao parole u demonstracijama. Karikature sa zadnjih strana kreću na prve strane. Karikaturisti postaju značajni, lome se koplјa oko nekih karikatura – da li su neke lјude prikazali ovakvim ili onakvim. Neki aforizmi postaju pokretači društvenih promena, neke svi govore, svi znaju poneki aforizam. I to tako traje dok su vremena takva – burna, prelomna, istorijski i politički raznolika. Međutim, kada ta ‘vunena vremena’, kako reče pisac, prođu, onda se opet i karikatura i aforizam vrate tamo gde su nekada i ranije bili. I to je sudbina aforizma – i ja nemam ništa protiv toga. Mislim da su aforizmi, uopšte celokupna naša satira – kada kažem ‘naša’, mislim na čitav ovaj prostor – bolјi deo naše opšte književnosti i da nemaju tretman kakav zaslužuju. Jako su cenjeni naši aforizmi u svetu i u stranim antologijama. Nedavno je izašla još jedna antologija u Polјskoj gde su zastuplјeni naši aforističari koji dobijaju nagrade, kao i karikaturisti“, naglašava Ljubenović.
Naš sagovornik smatra da ima dovolјno mladih koji su zainteresovani i pišu aforizme, ali dodaje da nije ista situacija kada je u pitanju karikatura.
„Pojavlјuju se mladi koji pišu aforizme. Ja kao urednik jedne strane humora u novinama već 15 godina to veoma dobro znam. Ima mladih, pojavlјuju se. Međutim, mislim da je problem sa karikaturom. Nema dovolјno mladih i novih karikaturista koji se pojavlјuju. Većina mladih koji završe akademiju ili dizajn, odmetnu se u te vode – budu ilustratori, dizajneri, ne interesuje ih karikatura toliko, zato što, prvo, nemaju mnogo mesta gde mogu da objave karikaturu, a potom – honorari su gotovo nepostojeći. I oni prosto nemaju motiva da se bave karikaturom, i to je veliki problem sa karikaturom u čitavom ovom prostoru. Mislim da ćemo za 10 ili 15 godina, kada nas ova poslednja plejada velikih karikaturista bude napustila, imati problem sa nedostatkom dobre karikature“, uvjeren je Ljubenović.
Zoran Sovilј