“Počeo sam čitati literaturu da bih bio bolji nastavnik, jer sam shvatio da je moj protivnik u učionici Tik-Tok i Instagram i ako sa njima hoću da se nadmećem, moram ‘pecati’ pažnju, a pažnja je jedan mišić, koji atrofira ukoliko ga ne koristimo. I tako sam ja vremenom počeo da pišem knjige kako bih čitaocu skrenuo pažnju na važne teme”, rekao je profesor srpskog jezika, književnik, predavač i motivacioni govornik Nenad Gugl. On je boravio u Prijedoru povodom promocije svojih romana: “Umro sam u petak”, “Velelepota sekunde” i “Živeo sam hiljadu godina”. Za “Kozarski vjesnik” otkriva šta je za njega suština pisanja, govorništva, književnosti i života.
Da li sebe doživljavate kao književnika, profesora ili kao predavača?
– Prvenstveno sam predavač, nastavnik iz učionice. Okolnosti su se namestile tako da sam izašao van učionice kako bih držao pedavanja i čitao umesto drugih. Tražeći za sebe odgovore, počeo sam to deliti s drugima. Postoji izreka koja kaže: „Jedno je studirati rat, a drugo je živeti životom borca“. Ja trenutno studiram rat. Počeo sam čitati literaturu da bih bio bolji nastavnik, jer sam shvatio da je moj protivnik u učionici Tik-Tok i Instagram i ako sa njima hoću da se nadmećem, moram „pecati“ pažnju, a pažnja je jedan mišić, koji atrofira ukoliko ga ne koristimo. I tako sam ja vremenom počeo da pišem knjige kako bih čitaocu skrenuo pažnju na važne teme. Samo čitanje zahteva određeni proces za koji morate imati kondiciju i koncentraciju. Nažalost, savremeni čovek to nema i tako sam ja došao do formule da svako treba da čita sat vremena dnevno i u tom satu će se naći rezultat, a to je jedna pročitana knjiga nedeljno, što je 50 knjiga godišnje. Ja sam to savetovao svojim učenicima kako bi na taj način izgradili svoj mišić pažnje koji će im pomoći da dođu do izvora saznanja. Smislen razgovor sa drugim čovekom takođe dovodi do istog cilja.
Kažete da su razgovor i čitanje važne stavke kada je riječ o spoznaji. Šta je sa slušanjem, pošto smo svjedoci da ljudi imaju sve manje strpljenja i vremena da saslušaju?
– Tačno je da ljudi sve manje slušaju sagovornika i razlog za to nalazim u preteranoj okrenutosti samome sebi. Postoji nekoliko različitih vrsta slušanja. Prvi je način da čovek ne sluša i da to otvoreno pokazuje, drugi način je da čovek ne sluša i da se pravi da sluša, treći način je selektivno slušanje i četvrti način je autobiografsko slušanje gdje slušalac sve što čuje poredi sa sobom i čeka kako bi rekao to nešto svoje. Postoji i peti način slušanja i to ne tvrdim ja, to kaže literatura, i to je najviši način slušanja koji se naziva empatijsko slušanje, gdje slušalac ne osuđuje i na sudi. Stručnjaci takođe navode da je osamdeset odsto komunikacije neverbalno i zamislite u toku te komunikacije kada vas još neko sluša otvoreno pokazujući da ste mu vi bitni time što je sebe isključio skroz. Vi morate da osetite da vam je taj neko dao „psihološki vazduh“ na nesvesnom nivou i to je ključ dobre komunikacije. Odličan primer je komunikacija roditelja sa decom. Hipotetički da vam dođe dete tinejdžer i kaže da je probao drogu, vi niste u mogućnosti da empatijski slušate, jer imate autobiografiju, dok sa druge strane, tu vrstu slušanja će imati njegov vršnjak koji će biti radoznao i koji će sa pažnjom i interesovanjem slušati vašeg sina i tako će vremenom i vaše dete biti otvoreno za uticaj istog tog prijatelja, a ne vas kao roditelja.
Kako Vi čitate, s obzirom da je, po Vašem mišljenju, knjiga alat za napredak?
– Ranije sam čitao knjige od korice do korice, ali sam vremenom shvatio da je knjiga lopata kojom treba da se kopa i da je to čekić kojim treba da zakucamo ekser. Zahvaljujući toj spoznaji, izgubio sam strahopoštovanje prema knjizi. Knjiga je zapravo oruđe ili oružje i ja sam je tako počeo koristiti. Moj odnos i metod prema knjizi se nalazi u odvajanju pet odsto mog mesečnog prihoda na kupovinu knjiga. Ne kupujem na prvu već odem do knjižare, pregledam ponuđene knjige. Ako me šta zainteresuje, proverim na internetu o čemu se radi, jer nemam ni vremena, ni novaca da kupujem pogrešne stvari. Vremenom sam počeo čitati knjige iz različitih oblasti, pa tako kombinujem po tri knjige u isto vreme. Jednu čitam iz psihologije, drugu iz marketinga i treću iz oblasti religije. Spajajući tako nespojivo, dođe se do neverovatnih ideja. To je veoma zanimljivo i tu je primena knjige kao alata potpuna.
Poezija ili proza? Šta na Vas ostavlja veći utisak, budući da ste Vi pisac proze?
– Smatram da je poezija nezasluženo skrajnuta u današnje vreme. Poeziju skoro pa niko ne čita, a ona je neverovatna. Biblija, Kuran i Talmud su napisani u stihovima s razlogom. U svetim knjigama vrlo je mali razmak između poezije i proze, s tim da poezija ipak traži malo više napora, malo više čovekove pažnje. Kao što postoji razlika između posvećenosti i uključenosti, tako postoji i razlika između poezije i proze. Bolje je biti uključen nego posvećen, a poezija je ta koja zahteva uključenost. Svoj drugi roman sam napisao pomoću oblika akrostiha koji daje putokaz kroz delo, gde se čitalac kroz roman kreće pomoću forme koja priliči poeziji.
Često pričate kroz svoja predavanja o životu. Šta za Vas predstavlja život i kako naći putokaz za bolji kvalitet života?
– Mišljenja sam da je to najbolje objasnio pesnik Branislav Petrović kroz stih koji kaže: „Na ulazu u gradilište, ruža naoružana vatrom stražu čuva, mrtvi ne mogu unutra. Život je ulaznica!“ Znači da je život gradilište i da je svako od nas dobio kartu koja ne može da se kupi i ta karta je život. Svako od nas treba nešto da sagradi, a mi trošimo vreme anestezirani i ravnodušni ako se ne krećemo i ako ne radimo na sebi. Naučnici tvrde da svaki dan čovek treba da pređe pet kilometara, jer je ljudski skelet tako dizajniran. Ako krenemo od pretpostavke da je to tačno, šta je sa srcem, umom i duhom? Nije kretnja srca to što kuca, njegova je kretnja ako voli. Um koji uči je um koji se kreće i isto tako duh koji se kreće je duh koji je istrajan. U skladu s tim, čovek sebe može da gradi na četiri različita nivoa. Početnički nivo građenja je telo, koje predstavlja rad i u skladu sa prethodnom pričom to je pet kilometara pešačenja. Drugi nivo napretka je nivo uma koji predstavlja znanje, dok je treći nivo srce, odnosno hrabrost i taj nivo srca vas definiše kao posebne unutar svoje vrste. Niko ne može što vi možete i tu se nalazi talenat koji se ispoljava kada uskladite ova tri nivoa. Četvrti nivo je nivo duha koji je zapravo ljubav i on zahteva istrajnost i čoveka definiše kao „biće igre“. Poslednji nivo uključuje sve prethodne nivoe u sebe i za čoveka kada dosegne taj nivo, život postaje igra. Četvrti nivo se dešava na nivou pakta sa Bogom, verom u njega, ali i čovek koji nema tu religioznu dimenziju, može da dođe do četvrtog nivoa kroz život u stalnoj spremnosti da se promeni, da se kreće kroz sva četiri dela svoje ličnosti svakodnevno i da stražari nad sobom kroz integritet koji je, zapravo, čast prema sebi.
Recite nešto više o samom procesu pisanja! Kako to kod Vas izgleda?
– Formula koju ja tražim jeste da bude brzo, jer savremeni čovek nema strpljenja da se udubljuje. Mlađe generacije ne mogu da shvate Dostojevskog, jer kada listate Instagram i Tik-Tok po ceo dan, vaša pažnja atrofira i ne možete da se udubite oko neke teme. Govorim o savremenim generacijama, mada govorim i o sebi delimično. Tako da generalno delo treba da bude brzo i zanimljivo, ali i duboko. Tako da sam se trudio da između te dve koordinate pronađem priču. Mene uopšte ne interesuje književna kritika, ali svakako me interesuje čitalac, jer to je glavno. Nisam očekivao da će moje knjige tako da zažive i da će me spojiti kao mostovi sa toliko ljudi. Mogu reći da sam mnogo gradova obišao i mnogo divnih ljudi upoznao zahvaljujući knjigama. Kad sam pisao svoj prvi roman, nisam znao kako dalje i požalio sam se svom kolegi, profesoru likovnog koji je stariji od mene 20 godina. I on je meni postavio pitanje koje je glasilo: „ A šta ti hoćeš?“ I tako sam ja vremenom shvatio da svojim čitaocima ne želim da pružim znanje već saznanje. Velika je razlika između znanja i saznanja. Za čitaoca je znanje kad nešto zna, recimo kada zna da je pušenje loša navika, ali saznanje je kad zna da je loša navika i iz tog razloga ne puši.
Često kroz svoje romane i govore provlačite „višu ideju“ kao misao i promisao koja čovjeka motiviše i čini ga istrajnim. Šta nam možete reći o Vašem viđenju „više ideje“?
– Kada čovek ima višu ideju, ona radi za njega. Iz ličnog primera ću Vam navesti da je moj otac živeo šest godina duže od prognoziranog zato što je imao višu ideju, da dočeka da mu sin završi fakultet. Takođe je poznata priča o starcu Jangu koji je učestvovao na maratonu u Australiji i pobedio. Starac u gumenim čizmama. Činilo se kao nemoguće, ali on je pobedio i to zahvaljujući upravo višoj ideji. Potom imate priču o Đangu Reinhardtu, o prelasku srpske vojske preko Albanije, u sve to je uključena ta vrsta ideje koja predstavlja slobodu i dostojanstvo. Tačno je da to postoji i da svi mogu imati tu vrstu promisli, ali isto tako je tačno da bi se došlo do realizacije „više ideje“ potrebno je imati četvrto rešenje. Naime, smatram da svaka situacija ima četiri rešenja. O tome sam pisao u svom romanu „Umro sam u petak“ kada Mojsije deli more. To je četvrto rešenje, rešenje na nivou duha. Ostala tri rešenja su na nivou tela, uma i srca. Četvrto rešenje nije racionalno i ono predstavlja srž čoveka koji je svoju celu suštinu usredsredio na duhovno. I trebamo znati da se u svim ovim primerima ne radi o tehnikama već o čovekovom karakteru.
Šta je to što Vi želite na četiri nivoa da ostvarite kroz svoje pisanje?
– Na nivou tela želim da zaradim, na nivou uma želim da razvijem svoje talente i da ih podelim sa ljudima. Negde sam pročitao da su talenti dar koji smo dobili od Boga, ali ono što uradimo s njima je dar koji mi dajemo Bogu. Mišljenja sam da je tako ispravno. Na nivou srca želim da sam otvoren i ostvaren kroz upoznavanje sa drugim ljudima i želim da se sretnem sa njima na nivou duha. Želim da dam doprinos drugim ljudima kroz svoje pisanje kako bih pokrenuo čitaoce, ali i sebe. Smatram da se suština pisane reči sadrži u Kafkinoj misli da je knjiga sekira koja razbija zaleđeno more u čitaocu.
Renata Š. Novaković