„Kada je reč o umetnosti, kulturi i pozorištu na ovim prostorima, nikada nije bilo bajno i nikada nije bilo dobro vreme. Uvek je nešto nedostajalo. Da li su to sredstva, da li su to organizacioni modeli naših pozorišta, da li je pomalo i naš mentalitet ili to što volimo da neke stvari koje predstavlјaju temelјne vrednosti zajednice gurnemo na marginu, pa se onda čudimo što nam je tako kako jeste. Pozorišni festivali su nužni, ne samo za opstanak pozorišta kao umetnosti, nego i kao pokazatelј koji nam omogućava da svi zajedno shvatimo koje vrednosti imamo“, rekao je u intervjuu za “Kozarski vjesnik” Miroslav Miki Radonjić, direktor Sterijinog pozorja.
Koliko su pozorišni festivali važni za razvoj i vidlјivost pozorišne umjetnosti u vremenu kada se kultura sve više takmiči sa novim medijima i drugačijim oblicima zabave?
– Jako su važni, pogotovo kada uzmemo u obzir da mlađe generacije odrastaju u jednom drugačijem, ubrzanom svetu, gde su novi mediji svuda oko nas i gde mladi često nemaju ni strplјenja da gledaju jednu pozorišnu predstavu koja traje dva sata. Upravo pozorišni festivali prezentuju najbolјe od najbolјeg. Takav je i festival „Zlatna vila“ u Prijedoru. Festivali nisu važni samo zbog nagrada koje će umetnici osvojiti, već prije svega zbog komunikacije koju stvaraju sa publikom. Publika je tada u prilici da vidi glumce, predstave i tekstove koje možda nije u mogućnosti da vidi na redovnim repertoarima matičnih pozorišta i da zaista razmisli o tome u kakvom svetu svi zajedno živimo. Pozorište kao umetnost razvija kritičku misao, a to je uvek dobro.
Publika je jedan od najvažnijih dijelova pozorišnog čina. Kako danas stvoriti, a još važnije, zadržati pozorišnu publiku, naročito među mladima?
– Sve počiva i na edukaciji. Sredine koje imaju pozorište za decu imaju mogućnost da neguju publiku od najranijih godina, dok u sredinama koje to nemaju sve ide malo teže. U našim masovnim medijima kultura i obrazovni i kulturni programi ponovo su negde gurnuti na same margine. Zbog toga je teško negovati i razvijati novu pozorišnu publiku, pogotovo među mlađim generacijama. Pozorišni festivali se pre svega i prave zbog publike i gube svaki smisao ako publike nema. Naravno, programima festivala i repertoarima pozorišnih kuća ne treba podilaziti publici, ali mora se osetiti senzibilitet gledalaca. Nije ista publika u Prijedoru, Banjaluci, Bijelјini, Beogradu, Zagrebu, Vranju ili Leskovcu. Selektor treba znati izabrati predstavu koja će ostvariti komunikaciju sa tom publikom. Na taj način možemo privući i novu, možda mlađu publiku.
Pozorišnu kritiku pišete dugi niz godina i pratite različite generacije umjetnika. Koliko je danas pozorišna kritika prisutna i uticajna i da li joj se, prema Vašem mišlјenju, posvećuje dovolјno pažnje?
– Nažalost, umetnička kritika u našim medijima praktično više ne postoji. Isto je i sa pozorišnom kritikom. Sjećam se kada sam počinjao da pišem pozorišnu kritiku, sredinom devedesetih godina prošlog veka. Tada je zaista bilo velikih kritičara koji su još uvek pisali pozorišnu kritiku i predstavlјali autoritete. Nikada nisam bio lјubitelј te „revolveraške“, brodvejske kritike, koja predstavu može ili da digne u nebesa ili da je sahrani, odnosno da je negativnom kritikom „ubije“ u startu. Kada sam pisao kritike, uvek sam pokušavao da one budu spona između potencijalnog gledaoca i onoga što u predstavi postoji. Nikada nisam pisao kritiku tako da dajem sugestije ili objašnjavam nešto čega u predstavi nema. Pisao sam samo o onome što u predstavi postoji i pokušavao na taj način da uspostavim komunikaciju između potencijalnog, budućeg gledaoca i samog ostvarenja na sceni. Kritika je važna, ali je, nažalost, sve manje ima. Sve je manje i mladih kritičara koji se ozbilјno bave pozorištem.
Kao direktor Sterijinog pozorja i neko ko je bio selektor i član žirija brojnih festivala, šta je, prema Vašem mišlјenju, ono što jednu predstavu čini uspješnom?
– Imao sam sreću da mi profesija postane ono što mi je nekada bio hobi. U mom rodnom Prnjavoru počeo sam amaterski da se bavim pozorištem, a onda se sve razvilo do toga da trenutno radim u jednoj od najznačajnijih pozorišnih institucija i svakako jednom od najvažnijih pozorišnih festivala na ovim prostorima. To je veliko zadovolјstvo. Šta će biti dalјe i kuda svi zajedno idemo, teško je sada reći. Pozorišni festivali su nužni, ne samo za opstanak pozorišta kao umetnosti, nego i kao pokazatelј koji nam omogućava da svi zajedno shvatimo koje vrijednosti imamo. Zato nema pravog odgovora na vaše pitanje. Pozorište zapravo jeste umetnost koja postavlјa pitanja, a ne nudi odgovore. Možda i na ovo pitanje treba da stavimo tri tačke i kažemo da nema pravog odgovora, već da treba svi zajedno da ga tražimo.Treba da budemo svesni da pozorište kao umetnost postoji gotovo tri milenijuma, da je preživelo sve i svašta, ratove, kugu i različite krize i da će postojati dok postoji i lјudska civilizacija.
Pozorište je preživjelo brojne društvene i tehnološke promjene. Danas živimo u eri digitalizacije, vještačke inteligencije i novih tehnologija, a pozorište je i dalјe tu. Šta je to što ga i dalјe čini nezamjenjivim?
– To je iskonska emocija koju svaka pozorišna predstava nudi. To je jedinstven doživlјaj koji možete imati samo u pozorištu, kada kao publika sedite i gledate jednu ipak efemernu umetnost koja se odvija upravo u tom trenutku. Svako novo izvođenje nudi nove okolnosti i novi kontekst, a glumac nikada ne odigra predstavu na potpuno isti način. Jedna predstava ne izgleda isto večeras i za sedam dana. Ta jedinstvenost umetnosti jeste nešto što pozorište odvaja od drugih umetnosti. Tu su emocije koje osećamo i mogućnost da se preselimo u neke druge svetove i druga vremena gledajući antičke tragedije, Šekspirove ili Molijerove tekstove koji se postavlјaju na sceni. Pozorište nam omogućava da napustimo našu stvarnost i odlutamo u neke druge dimenzije vremena i prostora. Istovremeno, svaka od tih predstava, iako je zasnovana na klasičnim tekstovima, uvek govori o vremenu u kojem mi živimo i postavlјa pitanja koja su nam u tom trenutku važna. Dakle, pozorište je umetnost koja je uvek aktuelna, bez obzira na to da li se bavi antičkom Grčkom, Šekspirovim ili Molijerovim vremenom, tekstovima Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića ili nekih savremenih autora. Svako novo preispitivanje Nušića ili Sterije Popovića pruža mogućnost gledaocu da kritički sagleda vreme, prostor i društvo u kojem danas živimo. Zato je pozorište uzbudlјivo.
I za sam kraj, imate li poruku za Prijedorčane i pozorišnu publiku? Kakav je Vaš utisak, ima li Prijedor njegovanu pozorišnu publiku?
– U Prijedoru sam boravio i ranijih godina i gledao predstave. Mislim da Pozorište Prijedor može biti na ponos ovom gradu. Publika ima sreću da u ovom gradu zaista može da gleda dobre predstave i mimo festivala. Ovde se zaista vredno radilo i ranijih godina, kada je Zoran Baroš bio direktor, kao i sada kada Srđan nastavlјa tu misiju. Tu je i Darko Cvijetić, koji je mnogo uticao na rad ovog pozorišta. Festival pozorišta “Zlatna vila” je zaista postao jedan od značajnih pozorišnih festivala u celom regionu. Publika je imala priliku da vidi predstave različitih sadržaja, tema i žanrova, kao i glumce i umetnike koje nije često u prilici da vidi. Sve zajedno predstavlјa zaista sjajnu priliku da uživamo u toj neverovatnoj umjetnosti kakvo je pozorište. Želim ovom festivalu svaku sreću u budućnosti, jer kada nešto traje gotovo 20 godina, onda je to već preraslo u ozbilјnu tradiciju i može samo dalјe da raste.
Tanja Mandić