Prava prijatelјstva su večna, a retka poput dragulјa. Ima kada ih i ćutnja oblikuje. Najpouzdanija su ona od detinjstva – ako se održe. „Prijatelјu, izvuci me iz nevolјe, a posle mi drži pridike“, rekao Lafonten. Kad prijatelјstvo preraste u pobratimstvo, tada ujevićevski govorimo o zagrlјaju „lica u svemiru“. Odlaskom pesnika Dušana M. Kneževića pre dve godine, sve ove misli hrupile su sa onom koju je, poput krune, zapisao njegov prezimenjak, filozof iz druge polovine dvedesetog veka, Božidar Knežević: „Samo slobodan čovek može biti dobar i pouzdan drug.“
Daleke 1974. godine Dušan M. Knežević i ja, svako iz svoga doma, otišli smo iz Prijedora na studije, on u Beograd, ja u Novi Sad. Dušan je upisao grupu opšte književnosti i teorije na Filološkom fakultetu, a ja zakasnivši jedan dan u Sarajevo na prijemni ispit na Filozofskom fakultetu, počeo studirati mašinstvo koje ću nakon dve godine napustiti i upisati jugoslovensku i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Još u našem ranom druženju u Prijedoru, videlo se koliko je Dušan zagrizao u poeziju i koliko je žudeo da otkrije tajne ovog „jezika nad jezicima“. Sa plamtećim erosom uporno je ispisivao pesme i kazivao ih, tražio da čuje i moje, a onda da razgovaramo o poeziji, da analiziramo i predlažemo rešenja. Bio je nesebičan u komplimentima, nije se lјutio ako ih on katkad ne dobije. Umeo je da tera po svome do kraja, ponekad tvrdoglavo držeći se svoga principa, ma on bio objektivno i pogrešan. Ali ipak nekako miridbeno na kraju rasprave, bez namere da te ošteti. Kasnije će on, u Beogradu, biti oštriji i napuštati one s kojima se nije mogao oko nečega složiti.
Koliko je Dušan verovao u mene kao pesnika koji još nije bio ni objavio knjigu, i koliko je bio punih ruku u darivanju, pokazuje i sledeći događaj. Dve godine po odlasku iz Prijedora, 1976. godine, tek sam se napustivši mašinstvo, sav predan tome činu, bio upisao na prvu godinu književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kad me Dušan pozvao da prihvatim nastup u beogradskom Studentskom gradu u okviru programa „Poezija Hamza Huma i Nenada Grujičića“. Bio sam zatečen, Duško mi se ludo javlјa kao novopečeni urednik studentske tribine da učestvujem u programu neverovatnog naslova. Ja niko i ništa, početnik par exsellence, da budem predmet razgovora sa uporedbama na uglednog, iz školske lektire sarajevskog pesnika preminulog tada pre nekoliko godina. No Dušan pamti naše mlado poetsko prijatelјevanje u Prijedoru i ne odustaje. Najava tog programa izašla je u listu „Politika“, a jedna koleginica sa fakulteta, muza iz predratnog Vukovara kojoj posvetih i pesmu, pročitavši vest reče: „Pa ti si svetski čovek!“ I program u Beogradu proteče ipak dobro, Dušan je osmislio pitanja a ja nadahnut njegovom upornošću odgovarao sve slobodnije i bolјe.
Viđali smo se u Beogradu i Novom Sadu gde je, pored zgodnih gejši, dolazio i zbog fasadnih dekoracija i ukrasa starih kuća i zgrada u srpskoj Atini. Pronalazio je retke fasadne skulpture i relјefe koji su često bili rukotvorina vajara, a ne samo delo arhitekata i građevinaca. Sve to strasno je fotografisao, razvrstavao i proučavao. Stare kuće u Novom Sadu kriju bogate fasadne relјefe i gipsanu plastiku u stilovima neorenesanse, baroka, istoricizma i secesije, a neki od najistaknutijih primera nalaze se na Gradskoj kući, zdanjima u Dunavskoj ulici i starom jezgru grada.
Dušan je imao faze kada bi se svim srcem i snagom, iznenada, zainteresovao za jednu oblast pa joj se posveti dok se ne pojavi nova, svetlucavija. Tu ne spada poezija, sve je bilo u njenoj službi. Sa ocem intelektualcem, agronomom po struci (knezom – kako su ga u porodici zvali), vodio je žestoke rasprave. Odbijao očeve primedbe i preporuke da se više ne bavi toliko poezijom – da je to samo hobi, već da pređe i na neki konkretan posao. Dušan se bunio i uzvikivao da je Poezija jedina njegova profesija i misija.
Kao studenti, nastupali smo ponekad zajedno. Dvaput (1977), sećam se, u neobičnom prostoru restorana Gradske kuće u Novom Sadu gde se upravo bio zaposlio jedan moj poznanik, Boro, mladi pravnik (lјubitelј poezije), s kojim sam se godinu-dve dana ranije, preko studentske zadruge, upoznao na čuvenom Polјoprivrednom sajmu u Novom Sadu, gde smo oba sezonski radili kao noćni čuvari na štandovima. Na prvoj pesničkoj večeri u Gradskoj kući Dušan je govorio o mojoj poeziji, a na drugoj ja o njegovoj.
Ubrzo ćemo se Dušan i ja, već kao zvanični učesnici, naći na jednom izuzetno važnom događaju. Naime, na Struškim večerima poezije 1979. godine, u okviru „Mlade Struge“ održano je veče „Mlada srpska poezija“. Tu su nastupili: Radmila Lazić, Milan Đorđević, Dušan M. Knežević, Miloš Komadina, Bratislav Milanović i Nenad Grujičić. Ovim redom svi se nalazimo i na jednoj lepoj fotografiji iz Struge. Gle, dva mlada Prijedorčanina-pesnika na prestižnom programu međunarodnih Struških večeri poezije plivaju na Ohridskom jezeru. Od starih književnika tu su čuli da su se u jezeru 1966. godine u toku trajanja manifestacije utopili mladi pesnici Blažo Šćepanović i Lazar Vučković. U čamcu s njima bio je i Oskar Davičo koji je zadrmao čamac pa pesnici-neplivači ispali i tragično izgubili život.
U Novi Sad će doći Milovan Marčetić da studira na Višoj turističkoj školi koju ubrzo napušta i prelazi u Beograd gde upisuje opštu književnost na Filološkom fakultetu. U Novom Sadu nas više puta posećuje Dušan M. Knežević, izlazimo u grad, fotografišemo se u Dunavskom parku i drugde. A ja kao vojnik-profesor naše književnosti i jezika u Vojnoj gimnaziji na Dedinju, posećujem Marčetića u studentskom domu na Karaburmi i dobijam sa posvetom primerak njegove prve knjige ovenčane nagradom „Goran“ za mlade pesnike (1982).
Dušan M. Knežević ( 1955-2024), pesnik, prozaista, esejista i kritičar, ostavio je devet knjiga. Po prirodi znatiželјan i nemiran, tragao je za najbolјim stihovima koji će ga visoko uznositi, ali i ostavlјati da uživa u nasladama zemnoga sveta. Sa mlađim bratom Draganom, Dušan je dugo živeo u Beogradu gde su imali i kuću, danas neuslovnu za život. U Prijedor su se vratili nakon rata krajem prošlog veka, a tik uz bombardovanje Srbije 1999. godine.
Bili smo mladi pesnici u gradu na Sani čije smo pitome obale obilazili diveći se čistoj i „debeloj vodi“. Posećivali smo se i na kućnim pragovima, ja ka njegovom u ulici Vuka Karadžića u centru Prijedora, a on ka mom u predgrađu Prijedora, u Gomjenici, živopisnom naselјu sa istoimenom rečicom što se uliva u Sanu. Preko moje i nekoliko komšijskih bašta do rečice, pa dalјe preko pitomih šuma, predela i sela, u Gomjenici su na terasi svakoga dana moje mlade oči bacale pogled na legendarnu Kozaru.
Dušanovi roditelјi, Vera i Milan, zajedno sa mlađim sinom Draganom, uvek su me lepo primali u svoju kuću, častili i pažlјivo razgovarali o svemu. Imali su ustvari nekoliko adresa, poticali iz bogate, po majci, trgovačke porodice Kovačević. Dušan me je svojima odmah predstavio kao pesnika iako smo obojica bili „golušavi tići“ poezije. Bile su to u nas srednjoškolaca tek neke naznake bolјih stihova što su klijali iz naših notesa i svesaka nakrcanih raznovrsnim slikama i temama.
U Prijedoru se tada u našoj generaciji stvorio jedan spontani, čudoviti kružok pesnika, slikara, umetnika i mladih intelektualaca. I kad smo otišli iz grada na Sani svako svojim putem da studiramo u Novom Sadu, Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Ljublјani, održavali smo kontakte. Tokom leta obavezno se nalazili u Prijedoru razmenjujući iskustva i razgovarajući o svemu što je razgorevalo naše mlade glave i vizije. Na čuvenom korzou u Prijedoru tokom leta naša družina je zapadala za oko mnogima, i devojkama dabome, ne samo zato što smo bili mahom dugokosi i većinom hipijevski odeveni, već i po obliku unesenosti u razgovore, po gestovima ruku i lica, koji su nam žarili oči i uvećavali aure gde god bismo se kao grupa neobičnih mladih lјudi našli.
Tu duhovnu družinu sačinjavali su slikari braća Sovilј, Radomir i Veso, pesnik Milovan Marčetić, inače moj komšija iz Gomjenice, pesnik Dušan M. Knežević, kasnije i njegov mlađi brat Dragan (potonji prozaista), šahista Vladimir Knežević (samo prezimenjak pomenutoj dvojici), student „strojarstva“ u glavom gradu Hrvatske, potom preobraženik u likovnog umetnika. Pojavila se na korzou i talentovana prijedorska gimnazijalka, Dragana Kragulј iz Tukova, sa druge obale Sane.
Pridruživao nam se i dosta stariji Srđo Bogović, pesnik, slikar, prozni i dramski pisac, profesor u Ekonomskoj školi u Prijedoru. Već mu je bila emitovana jedna drama na Televiziji Sarajevo za celu Jugoslaviju. Napisao ju je obilazeći stare lokomotive i delove čuvene pruge u gradu na Sani. On je pamtio i poznavao u Prijedoru rano preminulog, mnogo darovitog pesnika Branka Marčetu (1935-1967), kome je nedavno u Banjaluci izašlo novo izdanje pesničkog prvenca.
Sa mnom i Marčetićem, osim na uglovima mirisnih sokaka u Gomjenici, ponekad je u šetnjama na prijedorskom korzou, i u večernjim eglenima u bašti Ekspres-restorana rudnika Ljubija u centru Prijedora, bio i Boris Veselinović, student tehnologije u Sloveniji, među nama najbolјi poznavalac rokenrola i vredni sakuplјač muzičkih „ploča“, kasnije zalјublјenik fotografije sa lokalnim motivima. Kao pisci u Prijedoru tada bili su prisutni, stariji od nas, Himzo Skorupan i Miloš Aprilski, novinari nedelјnika „Kozarski vjesnik“, i povremeni saradnik tog lista, Esad Jogić, diplomirao na Grafičkom fakultetu u Zagrebu. Sva trojica su pred rat bili gosti na Brankovom kolu, na Stražilovu.
Kod česme „Jereza“ u centru grada, a u prostorijama Radio-Prijedora, katkad je večeri poezije organizovao Dragolјub Mutić, potonji režiser sa zanatskim iskustvima iz Moskve, živeo i preminuo u Novom Sadu. U Prijedoru delovao je kao poeta i njegov prezimenjak, Mile, profesor jugoslovenske književnosti. Ponekad je u Prijedor iz Podluga kod Sanskog Mosta navraćao usplamteli Boro Kapetanović, čak me je pronašao u Gomjenici iznenada došavši leti u goste uživo da mi čestita prvu knjigu u Beogradu.
Na našem tragu, kasnije će se pojaviti grafički dizajner i umetnik Zoran Sovilј, mlađi brat pomenutih slikara (njihov otac Milan ostvario se kao reprezentativni slikar naive). Inače, Prijedor je čuven po velikom broju ostvarenih slikara počev s kraja 19. i tokom 20. veka do današnjih dana: Pero Popović (1881) i Todor Švrakić (1882), prvi školovani slikari iz Bosne i Hercegovine, učili u Beču i Pragu, te vajar Sreten Stojanović (1898), školovao se u Beču i Parizu. Zatim, Milan Četić, Dragutin Mitrinović, Radovan Kragulј, Branko Milјuš, Zdravko Mandić, Milan Vasilјević, Ljubomir Stahov, Predrag Marjanović, Mesud Hodžić, Dragan Topić, Radomir Sovilј, Veso Sovilј, Tihomir Ilijašević, Vladimir Knežević, Stoja Džebrić, Zoran Banović, Velimir Ilišević, Miroslav Stakić, Boris Eremić, Dalibor Popović Mikša i drugi. Čak dvojica (Stojanović i Milјuš) bili su dekani Akademije umetnosti u Beogradu, a Kragulј živeći u Velsu predavao u Britaniji, Belgiji i Francuskoj. Na Brankovom kolu sam, u saradnji sa Muzejem Kozare, napravio reprezentativnu izložbu prijedorskih slikara. A svoju posebnu imao Milan Sovilј čija slika „Kolo“ nalazi se i danas u prostorijama Brankovog kola.
Našoj pesničkoj družini u Prijedoru, kao autor zbirke priča (1981) objavlјene u ediciji „Prva knjiga“ Matice Srpske u Novom Sadu, priružiće se i Dragan Knežević, koji će već naredne godine štampati i roman u beogradskom „Radu“, a potom potpuno prestati da piše i objavlјuje. Svoj prvenac, dosad jedinu pesničku knjigu, slikar Rade Sovilј objavio je 1984. godine u tada čuvenoj ediciji „Pegaz“ Književne omladine Srbije u Beogradu.
U Prijedoru će se uspešno umetnički razvijati i petnaestak godina mlađi od nas, Darko Cvijetić, član ansambla poznatog prijedorskog pozorišta, pesnik, glumac i režiser, a zatim i romansijer. I prijedorsko pozorište, zajedno sa Cvijetićem, gostovalo je pre tri i po decenije na Brankovom kolu. A sa svojim prvim poetskim knjigama uskočiće još dvojica sa „gomjeničke linije“, Zdravko Mikić i Slobodan Kekić, koji nisu napuštali Prijedor. Svoju prvu knjigu poezije u Brankovom kolu objaviće Dragana Kragulј, kasnije postati i laureatkinja prestižnog „Pečata varoši sremskokarlovačke“. U Brankovom kolu svoje pesničke knjige objavili su i Prijedorčanke Gordana Kukić i Nataša Glamočanin, pomenuti Mikić, kao i mladi Miloš Puđa iz Gomjenice, dobitnik nagrade „Stražilovo“.
Iz Prijedora 1974. godine kreću susreti pisaca na Kozari, koji su se zvali „Susret književnika Jugoslavije na Kozari“. čiji je pokretač i desetak godina spiritus movens bio Mladen Olјača, a prvi sekretar Muhidin Šarić, pesnik za decu. Tu smo se 1980. godine zatekli Dušan i ja, on u publici, a meni bio ponuđen nastup. Olјača tražio da pogleda moju pesmu pre nastupa, pa komesarski rekao da ne mogu nastupiti jer započinje stihom: „Ispitujem istorijski trač…“ Inače zameci tih književnih susreta krenuli su deceniju ranije na Kozari pod nazivom Skup mladih pisaca BiH „Kozara“, Posle pauze od čak deset godina, posle rata obnovlјen je skup pesnika i pisaca pod današnjim nazivom „Književni susreti na Kozari“. Dušan M. Knežević nikad nije pozvan na tu manifestaciju.
Već uveliko Beograđanin, Dušan u sarajevskoj Svjetlosti, u čuvenoj ediciji za prvence „Nada“, kod urednika Stevana Tontića (rodom iz komšijskog Sanskog nam Mosta, a bivšeg đaka Učitelјske škole u Prijedoru, tada u zgradi Muzeja Kozare) objavlјuje 1981. godine knjigu poezije „Glavni ulaz“. Već tim naslovom naglasio je svoju sudbinu primarno vezanu za poeziju, kao najznačajniju stvar u životu: „kazalјke se poklopile na buduće vrijeme pa kaplјu“. O toj knjizi poezije pisao sam odmah u novosadskom „Glasu omladine“ gde sam bio urednik poezije i novinar: „Uspešan projekat na teme: pesma, pesnik, pesništvo, stvaralački čin.“ Glavni junak knjige je Nahtigal-glumac (pesnik) sa velikim inventrom maski kojima raskrinkava tajnu umetničkog čina.
Koju godinu pre, po izlasku moje prve knjige „Maternji jezik“ i druge „Linije na dlanu“ (obe u Beogradu), Dušan je toliko bio oduševlјen tim knjigama da je o njima napisao i objavio panegirike u „Književnoj reči“ (1978) i „Književim novinama“ (1980), prestoničkim književnim listovima koji su u to vreme slovili kao najživlјi i najmeritorniji prostor za kritičke sudove. Već naredne godine u beogradskim „Omladinskim novinama“, Dušan piše novi tekst o meni: „Grujičić je jedan od najživlјih i najzdravijih naših pjesnika danas. Tvrdim – Grujičić je pjesnik-starac.“ Metuzalemski kompliment – osetih se kao starac Fočo od stotinu leta.
Dušan M. Knežević svoju prvu knjigu nije objavio u Beogradu ili Novom Sadu, već u Sarajevu. Nešto ga je izgleda sputalo, kao da se u Beogradu nisu složile fatum-kockice za podršku darovitom autoru iz Potkozarja. Međutim, Dušan se toliko radovao mojim dvema pesničkim zbirkama u glavnom gradu Jugoslavije da je to donekle zamenjivalo njegovu „tugu“.
Dušan je leteo na svojim nadahnutim krilima, nije mario ako negde i zapne, pa skoro i padne. Nije odustajao od lekovite utopije bez koje ne može da živi. Puno je čitao, pisao, uživo raspravlјao i polemisao u redakcijama, na tribinama, hrabro pokazivao svoje poglede na poeziju, književnost, umetnost i život. Govorio je da će mu druga knjiga izaći u beogradskoj kući „Slovo lјubve“. Međutim, nije.
A onda, objavlјuje knjigu „Razmnožavanje“ (1985), opet ne u Beogradu gde i dalјe živi i stvara, već u tada agilnoj Književnoj zajednici Novog Sada, gde mu Ivan Rastegorac i ja pišemo recenziju podržavajući talentovanog pesnika. Na koricama stoje ove moje reči: „Zanatski doteranog postupka, disciplinovano organizovane strukture, Kneževićev rukopis nameće se kao originalna celina u kojoj preovlađuju dve osnovne preokupacije: eros i pesma (pesnik).“ Rastegorac dodaje: „Nepokoloblјivo privržen svojoj tački gledišta, Knežević traži meru (ili veru), neku alhemičarsku dozu kolokvijalnog govora iskidanog iz utrobe… Kod njega je čin pisanja blizak činu oplođavanja.“
Kneževićeva knjiga neoavangardnog prosedea „Razmnožavanje“ u novosadskim „Polјima“ odmah je nepravedno napadnuta u jednoj opskurnoj rubričici koju ne potpisuje niko, a svi su znali da to priprema i radi urednik sa jednim neostvarenim poetom. I ta, i prethodna prva knjiga „Glavni ulaz“ bile se plod promišlјenih poetičkih namera mladog pesnika koji je u svemu tome imao gotovo racionalan zanatski pristup pri formiranju samog naziva knjige, ciklusa, naslova pesama, kompozicije i strukture pesničkih tekstova. Naprosto, bio je ozbilјan u pripremi i radu na svakom rukopisu. Poneko to možda ne bi pomislio pri susretu s Dušanom u nekoj drugoj životnoj prilici.
Odmah sam pozvao Dušana na nastupi sa tom knjigom na 14. Brankovom kolu, 1985. Obradovao se pruženoj ruci i došao kao neko kome po svemu pripada da se identifikuje sa mladim Brankom Radičevićem, korifejem srpskog romantizma. Bilo je upečatlјivo i potrebno Kneževićevo kazivanje poezije na Stražilovu: „Uz veliki napore/ uz velike napore i odricanja/ uz velike napore do danas nisam vodio lјubav sa smrću“.
Par godina potom, konačno objavlјuje knjigu („Muk“, 1989) u Beogradu, bolјe reći Zemunu, u kući „Sfarios“ kod Milana Mladenovića od Lužice, preteče privatnog izdavaštva kod nas. No, Dušan M. Knežević štampa svoju treću knjigu pod novim autorskim imenom – Dušan Kan. I tako će do kraja života potpisivati svoje knjige: „Organizam“ ( Književne novine, Beograd, 1991), „Laž“, Veselin Masleša, Sarajevo, 1991), „Kap“ (Kuća lepe knjige, Beograd, 2006), „Pričam ti priču“, proza ( Književno društvo „Sveti Sava“, Beograd, 2014), „Do dna dna“ (Prosveta, Beograd, 2018), „Potpis po vodi“, Prometej, Novi Sad, 2023).
Dušan ponovo dolazi na Stražilovo i nastupa na 20. Brankovom kolu 1991. godine kada je objavio dve zapažene pesničke knjige. Govori svoje pesme na „rajskom Stražilovu“ zajedno sa brojnim pesnicima iz Jugoslavijee. Na jednoj upečatlјivoj fotografiji nalazi se u društvu sa Abdulahom Sidranom i Katalin Ladik. Te godine Brankovo kolo traje punih petnaest dana sa bogatim sadržajima „od jutra do sutra“. Pored ostalog, bio je i priređen program „Za razum“ u kojem učestvuju Borislav Pekić, Alekandar Tišma, Borislav Mihajlović Mihiz, Slobodan Selenić i Antonije Isaković. Bilo je to literarno veče u osvit velikih potresa u Jugoslaviji, već je mirisalo na nepomirlјive razlike i sukobe. Sala je bila premala da primi u Dunavskoj 1 u Novom Sadu silni svet koji je želeo da čuje pet naših uglednih pisaca koji su, svaki na svoj način, pokušavali da objasne i naslute šta bi se moglo dogoditi. Publika se turala i gurala u hodniku, a ko je uspeo ući, bilo je i onih što su prekrstivši noge seli na pod tik uz pisce. Sa gostima-pesnicima Brankovog kola, u publici je bio i Dušan M. Knežević.
Već proređenih susreta, protiče vreme, Dušan i ja ne viđamo se često, svako ide svojim stazama i bogazama. I Dušan, i brat mu Dragan, žene se i razvode, ponovo formiraju nove porodice, poput mene. Rađaju se deca, život nosi i zanosi svojim plimama i osekama. Dušan sa Marijom dobija sina Filipa, a sa Gordanom kćerku Minju i sina Ognjena. Prema deci se odnosi sa velikom lјubavlјu, ali kao roditelј koji drži do discipline i ponekad veoma strogog vaspitanja uveren da se time ne poništavaju njegova plemenitost i dobrota.
U Prijedoru smo se sreli 2006. godine kada se Dušanu pojavila knjiga haiku poezije „Kap“, ručno bibliofilsko izdanje izrađeno u 101 primerku debelih listova jarkih boja i ilustracija. Našao me je u hotelu „Prijedor“ na obali Sane i poput kakvog prodavca knjiga uporno ubeđivao da kupim „Kap“ za pedeset evra, kao da to ne bih bez reči uradio. Bez dvoumlјenja platio sam knjigu oko koje je zaista Dušanu trebalo mnogo strplјivog ručnog, gotovo filigranskog rada i truda. Video sam i razumeo da mu je bilo važno da rasproda sve primerke. Kasnije mi je Dragan rekao da je i njemu prodao knjigu, i svima koji su imali privilegiju da se dokopaju jednog od stotinu primeraka.
Posle se uopše nismo sretali, on je putovao, boravio i u Africi, u Zimbabveu, a na ostrvu Mauricijus, na pravdi Boga, uhapšen zbog imena Dušan Knežević, i srednjeg očevog – Milan. Za nekim čovekom istog imena bila je raspisana haška poternica. Na Mauricijusu proveo je neko vreme u zatvoru sa crncima. Isto mu se dogodilo i na aerodromu u Milanu, odakle je odmah transportovan u zatvor u Rimu. U jednom i drugom slučaju, uz velike napore, naš Dušan je uspeo da se izvuče iz nesvakidašnje neprijatnosti. Kasnije je pronađen pravi optuženik i sproveden u Hag. Ali nevolјe na tu temu nisu skroz prestale: američka administracija naložila je da našem Dušanu tekući račun bude zatvoren u banci.
Talentovan, obrazovan, visoke pismenosti, Dušan M. Knežević bio je nesvakidašnji urbani umetnički duh. Još od 1974. godine on je slobodan umetnik, delimice boem, ne po skadarlijskim receptima, bio je vegeterijanac. A sa Aleksandrom Sekulićem, Adamom Puslojićem, Milјurkom Vukadinovićem i drugima, bio je i deo neoavangardnih klokotrističkih „situa(k)cija“ koje su u direktnom „sudaru“ sa publikom na ulici, livadi, ili bilo gde, afirmisale konkretnu simbiozu svih umetnosti u znaku anagrama-manifesta: „klovnovi koji traju jer je beda večna“ – plus ironični dodatak „izam“. Rado je kovao poznanstva u drugarstva, ali bilo je i prijatelјstava koja su se naglo gasila, a ličila na tvrđave.
S druge strane, moglo bi se reći da je Dušan bio pomalo i romantičarski zanesenjak, neki bi rekli – u oblacima, ali koji u samoj poeziji, u tekstu nije voleo patetiku, izbegavao je atmosferu belkanta. Pravio je i samostalne performanse težeći inovacijama i iznenađenjima, pa je tako organizovao i svoje drugo venčanje na jednom tašmajdanskom ostrvcetu, uz prisustvo zvaničnih opštinskih matičara (uspeo da ih ubedi svojim šarmom), ali i umetnika poput Zdravka Vajagića, Vladimira Kneževića i drugih. Bio je i beogradski guru jednog ogranka budizma zasnovanog na tradicionalnim učenjima japanskog sveštenika Ničirena Daišonina iz 13. veka. Javlјale su mu se i konkretne pauze u stvaralaštvu, bolјe reći ponekad iz nekih razloga zastajao u objavlјivanju knjiga kojih je moglo biti i više. No, sve što je objavio, probdeveno je i književno dobro pripremlјeno. Nesumlјivo, Dušan M. Knežević je autor čijem se delu treba vraćati.
Govoreći o Dušanu kao o poštenom i plemenitom bratu koji je voleo život i bio borac, kao „o pjesniku koga sam morao da spuštam na zemlјu“, Dragan Knežević u oproštajnom slovu rekao je i ovo: „Držao je do svoje date riječi i na svoju štetu. Bio je ponekad nestrplјiv, bio je ponekad drag, bio je ponekad brzoplet, bio je ponekad šarmantan, bio je drčan i bio je divan… Dušan je bio principijelan čovjek. Principijelan do bola. I prema sebi i prema bližnjima. Kad se kaže da je neko principijelan, to se nekome može učiniti kao dobra osobina. On je mislio da je to vrlina. Ali kad se nešto radi po svaku cijenu, to se onda u narodu češće zove tvrdoglavost i zadrtost. U mnogim slučajevima je bio takav. Nije bilo tog autroriteta kojeg bi poslušao.“
Avanturističke prirode, u potrazi za uvek novim rešenjima, u životu pomalo i bonvivan, ali bez velikih troškova i bančenja, bio je sklon i eksperimentu kao uzbuđenju i ubeđenju. U žudnji za istinom i lјubavlјu, za androginskom celinom muškog i ženskog principa, u zemalјskoj potrazi za ženom (ženama) iz snova, za fatalnom muzom i idealnom lјubavnicom (skoro pa nesavladivom amazonkom), nije se sputavao u potrazi za takvom zemalјskom opsenom na ma kojoj tački Balkana i sveta.
U osnovi nesebični dečak sa nemirnim akcijama odraslog čoveka na vetrometini životnih puteva, Dušan M. Knežević je živeo na četiri destinacije: Beograd, Prijedor, Sabunike kod Zadra i Barlovo kod Bujanovca. U mlađim godinama, viđali smo se i na moru u kući njegove porodice, igrali šah i nastavlјali čitanja novih pesama i raspravlјali o poeziji, o svemu. Tu sam dolazio i sa prvom svojom suprugom, iz Petrčana kod Zadra, gde su njeni iz Knina takođe imali kuću. Nedavno me Dragan kroz smeh podsetio da sam unesen u poteze na šahovskoj tabli u Sabunikama, svom suigraču, njihovom potkozarskom komšiji, iz ugledne sajdžijske porodice, rekao: „Igraš dobro kao suza!“.
Gubitkom sina Ognjena koji je mlad poginuo u Beogradu, Dušan će doživeti veliku promenu čije raspone je pokušavao da, pored ostalog, zatomi ispisivanjem dugačkih pesama (poema) posvećenih sinu. Ostao je obiman rukopis koji kao samizdat, uz pomoć brata Dragana, pojaviće se pod nazivom „Sin“ (Ognjene pesme). Na oproštajnoj reči, brat je rekao: „Patio je za Ognjenom i imao misiju da mu se oduži. Napisao je i uobličio knjigu pesama o njemu. Kad je to završio – jednostavno se ugasio.“ Dušan M. Knežević umro je u snu, sahranjen u selu Barlovo na jugu Srbije.
Na kraju ovoga (s)pomena, iz Dušanove pesme „To je put“, evo uvoda: „Pre ili kasnije, ali iznad svega, putniče,/ dokončaćeš s kolena na koleno nošen nauk – / Svako dno, ama svako, ima svoje dno,/ a dno tog dna, takođe, dno i tako redom/do pred sam kraj nama znanog nedogleda/ koji, da bi išta imalo smisla, nema kraj.“
Nenad Grujičić
Pripremila: T. Mandić