Od prijemnog ispita za koji se pripremao svega desetak dana, preko odrastanja uz velikane Atelјea 212, do „Knjige o Milutinu“ i uloge Luke Labana u „Profesionalcu“, Nenad Jezdić je u okviru pratećeg programa ovogodišnjeg Festivala pozorišta „Zlatna vila“ pred prijedorskom publikom govorio o više od tri decenije glumačkog rada, ali i o životu izvan scene, radu, istrajnosti i potrebi za slobodom.
Glumački put Nenada Jezdića nije počeo dugogodišnjim trudom niti čvrstom odlukom da će jednog dana postati glumac. Na prijemni ispit za Akademiju stigao je gotovo slučajno, nakon svega desetak dana pripreme.
„Zapravo nikada nisam imao neku definisanu i jasnu ideju o tome da ću biti student glume ili da ću postati glumac. Bio sam u okruženju gimnazijalaca iz Valјeva koji su svake godine spremali prijemni za Akademiju. Pozvali su me jednom da prisustvujem pripremama, pa mi se učinilo da možda vredi da i ja pokušam“, ispričao je Jezdić.
Iz Elektrotehničke škole stigao je na Akademiju i prošao prijemni.
„Profesor Predrag Bajčetić kasnije je kolegama objasnio zbog čega me je tada primio: ‘Videlo se da mu je stalo’. Ne treba se stideti toga da ti je u životu stalo. Sve što radiš treba da radiš tako da ti je stalo, da ti je važno i da uradiš sve što je do tebe da dođeš do svog cilјa“, rekao je Jezdić.
I odlazak na prijemni ispit prati priča koja bi lako mogla da postane filmska scena.
„Zamolio sam oca da me probudi prije šest ujutru kako bi krenuo za Beograd prije nego što štrajk radnika valјevskog ‘Krušika’ zatvori put. Otac, međutim, nije znao gde zapravo idem. Probudio me je i rekao: ‘Imaš jedno desetak glista, našao sam, spakovao sam ti pribor, hajde ustani!’ Mislio je da idem na pecanje, nije znao da idem na prijemni. Ribolov me naučio i trudu, i strplјenju, i trplјenju. Ideš po ulov, zamrsi ti se pribor, moraš strplјivo da ga odmrsiš. Nestanu ti mamci, moraš da dođeš do njih. Moraš da pregaziš reku, da uđeš u vodu ako vidiš da je neki vir dobar. Moraš da rizikuješ. Meni rizik nije bio stran“, kazao je on.
Na Akademiju je došao početkom devedesetih, u vrijeme rata i raspada Jugoslavije. U tom novom svijetu, jedan od najvažnijih autoriteta postao mu je profesor Predrag Bajčetić. Jezdić smatra da je za mladog čovjeka od presudnog značaja da period u kojem tek stiče znanje, provede uz lјude od kojih ima šta da nauči.
„Jako je važno period sticanja znanja provoditi pored autoriteta. Veliku školu predstavlјao mi je Atelјe 212, u kojem sam relativno rano dobio angažman. Čak i kada sam samo statirao ili igrao epizodne uloge, vreme na sceni koristio sam da posmatram starije kolege. Čučiš satima u onom pobočnom mraku na sceni i gledaš Petra Kralјa, Miru Banjac, Dragana Nikolića, Cecu Bojković… Napajaš se jednim strahovitim znanjem i iskustvom. Meni je odrastanje u Atelјeu 212 bilo jako dragoceno“, rekao je Jezdić.
Još tokom studija stiglo je i prvo značajno filmsko iskustvo u filmu „Zašto me ostavi?“, u kojem je igrao uz Žarka Lauševića i Slavka Štimca. Laušević mu je, kaže, upravo tada objasnio neke od osnovnih zanatskih zakonitosti filmske glume.
„Šta je angažman u krupnom kadru, šta u masteru, šta u širem kadru, to su zanatske stvari koje mora neko ko ima veliko iskustvo da ti objasni. Meni je to objasnio Žarko Laušević i po tome pamtim taj film“, kazao je.
Čovjek nije toliko savršen da nađe mir
Od prvog filmskog honorara kupio je prvi automobil, polovnu ladu žiguli karavan. Pored glumačke karijere, Jezdić već decenijama gradi i potpuno drugačiji život na svom imanju u okolini Valјeva. Iako se u medijima često može pročitati da je na selu „pronašao mir“, on na to gleda drugačije.
„To su novinarski naslovi. Čovek nije toliko savršen da je sposoban da nađe mir. Čini mi se da čovek nije ni stvoren za neki mir na ovom svetu. On je stalno u nekom pogonu, u traganju za mirom. Mir čine neke vrlo male dnevne stvari“, istakao je ovaj glumac.
Na zemlјi koju je naslijedio, počeo je da stvara paralelni posao, koji je tokom godina značajno proširio. U polјoprivredi, kaže, nije pronašao lagodan život, već novu obavezu i novu vrstu neizvjesnosti.
„Zapravo sam tražio jednu vrstu mira, a ušao sam u neki nemir. Nikada nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da će mi život, budućnost, radost i sloboda zavisiti od toga da li ću se nekome kao čovek i kao glumac dopadati ili ne. Zbog toga sam želio nešto što će postojati paralelno sa glumom i što će mi doneti veću nezavisnost. Nikada mi nije prijalo da zavisim od toga da li ću biti izabran. Zato sam tražio nešto potpuno nezavisno, drugačije, nešto što će biti paralelna opsesija. Takva odluka značila je i godine napornog rada. Naporna je moja svakodnevica u kojoj spajam snimanja, pozorište i polјoprivredu. Znao sam snimati do tri ujutru, potom odlazim na selo, spavam dva sata i ustajem da radim. Alergičan sam na reči ‘ne može’. Kad čujem da nešto ne može, pitam: ‘Čekaj, je li ne možeš ti ili ne može?’ Mislim da čovek može mnogo. Ne može sve, po prirodi svojoj, ali može mnogo više nego što misli“, poručio je Nenad.
Rad na monodrami – borba sa samim sobom
Jedna od predstava koje su posebno obilјežile njegovu karijeru je monodrama „Knjiga o Milutinu“, prema romanu Danka Popovića. Ideja da igra Milutina nije nova. O tome je razmišlјao još na Akademiji i tekst je predlagao profesoru Bajčetiću, ali danas priznaje da tada nije imao ono što je bilo potrebno za tu ulogu.
„Kada sam je prvi put pročitao, nisam imao ni tu emociju, ni tu mekoću, ni tu otvorenost i ka sebi i ka pozorištu. Kada sam se godinama kasnije vratio romanu, reakcija je bila potpuno drugačija. U saradnji sa reditelјem Egonom Savinom nastala je predstava sa snažnim antiratnim tonom, usmerena na Milutinov život do povratka iz Velikog rata. Rad na monodrami pokazao se kao jedan od najzahtevnijih procesa u mojoj karijeri. Monodramu raditi nije borba ni sa tekstom, ni sa reditelјem. To je borba sa samim sobom. To je tvoja unutrašnja borba. U Milutinu prepoznajem mnogo više od književnog i pozorišnog lika. Milutin je predak svih nas. Milutin je ono što bismo svi mi u kući voleli da imamo za nasleđe. On je prapredak svega plemenitog, čojstvenog i dostojanstvenog u našem narodu što se zagubilo“, kaže Nenad.
Pred prijedorsku publiku Jezdić je na „Zlatnoj vili“ izašao i kao Luka Laban u „Profesionalcu“ Duška Kovačevića. Iako tekst nosi snažan politički i ideološki sloj, Jezdić u središtu priče vidi dvojicu lјudi čiji se životi, uprkos svemu što ih razdvaja, dodiruju na mnogo dublјem nivou.
„Jedan je ostao bez sina, drugi bez oca. Suštinski, jedan ima problem sa ocem, drugi sa sinom. Rekao sam Dušku Kovačeviću koliko mi je uzbudlјivo da ovaj njega zapravo posini. I to na jedan vrlo emotivan način. ‘Profesionalac’ je psihološka drama i psihološki triler, a upravo je složenost Luke Labana bila jedan od razloga zbog kojih mi je uloga predstavlјala izazov. Ovo je Luka Laban koji je prvi put u ovom komadu dobio šansu da bude mek, da bude emotivan. Za mene je ovo vrlo kompleksna uloga“, kazao je Jezdić.
Veliki značaj u stvaranju predstave imala je partnerska igra sa Igorom Đorđevićem.
„Igor Đorđević je partner kakav se samo može poželeti. Insistirao sam: ‘Nemojmo sami da igramo. Hajde da se slušamo, hajde da se gledamo. Neka tvoje A izlazi iz mog B, moje D iz tvog C.’ Mislim da smo to postigli. Sve što vidite u predstavi, tvorac svega toga je Duško Kovačević, niko drugi. Svaka intervencija na tekstu je njegova. On je nas, kao iskusne glumce, pustio da to oblikujemo po onome što osećamo da treba da igramo. Vrlo sam srećan što sam dio tog poverenja“, kaže Nenad.
Još kao mlad glumac, gledajući druge u Kovačevićevim komadima, želio je jednog dana da dobije priliku za jednu od njegovih velikih uloga.
„Postoji crna zavist i postoji bela zavist. Bela je pokretačka u čoveku i ti to moraš da imaš. Sećam se koliko sam imao potrebu da igram neku veliku Duškovu ulogu. I ono što kažu pazi šta sanjaš, može da se ostvari“, rekao je on.
Uloga Luke Labana neizbježno nosi poređenje sa Danilom Batom Stojkovićem.
„Nije me bilo strah da igram Luku Labana. Nisam ušao u njegove cipele. Ušao sam u nove kostimske cipele. Kao mlad glumac, imao sam priliku da razgovaram sa Batom Stojkovićem i dobro sam poznavao njegov rad. Nema straha u pozorištu. Ako izlaziš na scenu sa strahom, strah je destruktivan“, poručio je on.
Svoj odnos prema učenju i glumi na kraju je objasnio riječima koje pamti još iz školskih dana.
„Profesorka fizike prenela mi je kinesku poslovicu koja me pratila kroz život: ‘Što čujem, zaboravim. Što vidim, zapamtim. Što uradim, to znam.’ Ja stvarno verujem da znam ono što radim“, zaklјučio je Jezdić.
Tanja Mandić / Foto: Igor Motl
f Nenad Jezdić BEZ POTPISA
f Predstava „Profesionalac“