Kombajneri iz Srednje Marićke, svi iz jedne porodice, po tradiciji se okupljaju svake godine, obično u julu, kako bi se uz druženje zahvalili rodbini, prijateljima i komšijama koji im pomažu tokom žetve. Tako je bilo i juče, kada su i praktično, tokom vršidbe zobi, pokazali svoje umijeće.
Braća Čedo i Draško Vuleta i njihov zet Rajko Kvočka ovu tradiciju njeguju već četiri decenije. Domaćin Čedo Vuleta 40 godina vozi „Zmaja“, starog preko pet decenija. Sa svojim kombajnom prošao je vršidbe i žetve po Glamočkom Polju, Manjači, Han Kolu i sva okolna sela oko Prijedora.
Svake, pa i ove godine, na okupljanju kombajnera uvijek ista želja, da prikažu običaje žetve. A mašina odlično služi.
– Super, fantastičan je, iako ima tolike godine još ga neću mijenjati, sve dok bude išao – kaže Čedo, koji svog „Zmaja“ ne planira prodavati. Ukoliko bude sreće, zauzeće neko od mjesta u muzejskoj postavci. Tako obećava, jer želi da sačuva tradiciju žetve. A parcela zobi na kojoj su pokazali šta znaju ima hektar i po. Jedan kombajn to može požeti za blizu dva sata. S tri mašine, to ide puno brže. Nažalost, nekad je posla bilo mnogo više.
– Nekad je kombajn bio popularan i moglo se dobro zaraditi. Sada narod malo sije, a nekad se sijalo puno više. Malo koja kuća da nije sijala. Nije se brašno kupovalo kao sada. Svaki domaćin je imao svoje žito i jeo je kruh sa svoje zemlje, a sada se manje-više sve uvozi, jedemo tuđe, a ne svoje – kaže Čedo.
Draško Vuleta, Čedin brat, sad vozi jednog Nijemca, „Fahra“ starog 20-tak godina. Ranije je vozio „Zmajeve“, a za kombajnom je već 40 godina. Kaže kombajniranje nije lak posao.
– Normalno da je teško. To zna samo čovjek koji radi s tim. A onaj ko ne radi, on to ne može shvatiti, pošto je to težak i prljav posao, pun prašine… Ko je navikao, on to radi – priča Draško, koji se i sam žali na manjak posla. Nije u pitanju konkurencija, mada u selu danas ima desetak kombajna, već to što se manje sije. – Stari su pomrli, mladi otišli, a kuće ostale puste – objašnjava Čedo.
Nekad se kombajniranje naplaćivalo u žitu, a sad u novcu. Kombajni su, da ne bude zabune, skupe mašine, a oni koji ih imaju, bar prividno su bogati. Vulete su tako kombajn kupili zetu Rajku Kvočki. U politiku se ne miješaju, ali ona, kako kažu, ne cijeni ono što rade.
– Sve drugo je preče od onog što hljeb proizvodi. A neko će ga ipak na kraju morati proizvoditi – kažu Vulete. Ni od korone nemaju straha. Kroz smijeh tvrde, opreza ima, ali na selu korone nema, ona je u gradu. Na kombajnerskoj fešti jedan od glavnih bio je Dragan Cvijić, zvani Šero iz Krivaje. Bio je zadužen za janje koje se okretalo na ražnju, za kafu, bogatu trpezu. Ljude kod kojih je došao poštuje, a i on povremeno kombajnira.
– To su ljudi koje ja prije svega poštujem. Ljudi koji žive od svog rada, ne turaju prste u tuđu pogaču. Dobri ljudi i nije mi žao za njih ni u podne ni uveče doći – kaže Šero. Uglavnom juče se nakon malo kombajniranja više duša odmarala. Uz bogatu trpezu, rodbinu i prijatelje obilježili su 40-tu sezonu.
Dobri domaćini svojski su se potrudili i oko naše ekipe koju su pošteno i domaćinski, onako kako to ide u Srednjoj Marićkoj, ugostili. A i vrijeme je poslužilo, nije bilo kiše.
M.Z.